beats by dre cheap

Šta više ne mogu

Neće se ova lista sastojati od stvari koje biste očekivali – da ne mogu trčati kao nekada, da ne mogu uraditi 50 sklekova, ili da ne mogu skočiti tako visoko u zrak kao nekada. Ja ništa od toga i ne mogu, ali nije mi to sada na umu, to su sitnice koje se možda i podrazumijevaju. Evo šta ja više ne mogu, a da je poražavajuće:
Ne mogu rezati nokte kao nekada. Još mi nekako ide rezanje noktiju na lijevoj ruci, ali desna je pravi problem. Nisam više u stanju da zavrnem desnu ruku tako da bih mogao fino rezati nokte na njoj. Ako tome dodam činjenicu da mi je lijeva ruka malo smotanija od desne, ovo postaje pravi problem. Strah me je i spomenuti rezanje noktiju na nogama. To je već prava tortura. Kompletnu utrobu moram zgnječiti da im se približim i tako treba ostati minutima. Ovo nisu obični minuti, ovo su mnogo duži ajnštajnovski minuti relativnosti. Dobro, lako mi je za rezanje noktiju, to se radi dvaput godišnje, ali čarape treba oblačiti svaki dan, čak i ljeti - da sakrijem kandže medvjeđe. To je prava muka koju je Louis CK odlično opisao, da sad ne ponavljam.
Ne mogu se okretati. Mislim na osvrtanje. Mogu okrenuti čitavo tijelo naravno, ali ako treba okrenuti glavu i dio tijela zaokrenuti unazad, zaboravi. Kada vozim u rikverc više se i ne okrećem. Samo gledam u retrovizore, a trudim se da što manje vozim u rikverc. Nekada je na mojim leđima postojala mala površina koju nisam mogao počešati i za koju sam morao nekoga zamoliti za uslugu češanja ili se prisloniti o štok. Sada se bez pomoći mogu počešati samo po guzici. Ako eKupi želi da otvaram njihove reklamne emailove, bolje im je da u ponudu uključe češagije.
Ne mogu dugo stajati, ili lagano šetkati. Dugo za mene znači više od 10 minuta. Zanimljivo da hodati brzim tempom mogu mnogo duže. Kada dugo stojim, u leđima se stvara potmuli bol koji se penje uz kičmu i ošamućuje mozak, te moram što prije prileći.
Ne mogu više gledati TV. Sve mi se gadi, filmovi, serije, vijesti. O donjim slojevima programskih šema – realiti šoovima, jeftinim sapunicama i obilju kanala koje emituju mjesne zajednice neću ni da pričam. Čak ni u prirodnjačkim kanalima više ne uživam kao nekada. Najviše me nerviraju lažne priče koje narator ispreda o lavovima u savani, ili leopardima, tigrovima, nije bitno, recept je isti. Nasnimaju oni gomilu materijala sa lavovima, lavovi leže, lavovi šetaju, lavovi nešto gledaju, lavovi love, lavovi žderu, lavovi se biju sa hijenama, lavovi se biju sa drugim lavovima... i onda smisle nekakvu priču i pričaju tu priču prikazujući ove snimke lavova, složivši ih da što bolje odgovaraju njihovom šupljiranju. Nekada su priče možda i autentične i stvarne, ali čini mi se da u sve većem broju slučajeva, to što oni pričaju nema veze s onim što se dešava na ekranu. Nekada, siguran sam, pričajući priču, pravu dramu o jednom lavu i njegovim zgodama i aktivnostima u jednom danu, zapravo prikazuju šest različitih lavova nasnimanih u rasponu od mjesec dana u tri različite zemlje i šest različitih nacionalnih parkova. Nerviraju me oni što šapću dok sjede u džipu nedaleko od čopora lavova i nešto kofol objašnjavaju, ali tiho, šatro da ne uznemire lavove, a 200 dana u godini sve što ti lavovi vide oko sebe su safari vozila krcata turistima. Obraduje me mnogo kada lavovi ugrabe i požnjapaju ponekog neopreznog turistu glupana što je izašao iz vozila da ih malo bolje snimi. Najviše mi idu na živce prirodnjačke emisije u kojima više gledam ljude nego životinje koje su navodno tema emisije. Nemam ništa protiv da se povremeno pojavi faca naratora i prirodnjaka koji proučava ove životinje, ali da u njega gledam 90% vremena, a tu i tamo životinja koja je predmet emisije šmugne kroz kadar, e to već ne može. Odmah prebacujem na drugi kanal. Toliko je smeća na televiziji, sve su mi tipke na daljinskom izlizane. Neupućenom je moj daljinski potpuno neupotrebljiv, nigdje nikakvog slova ili broja. Milijarda je kanala i samo šaltam među njima nadajući se da će nešto upola dobro naletiti da se zadržim par minuta. Šta se može, milijardu kanala vrti program 24 sata na dan. Kako neće biti smeća. Pored toga, mi smo mnogo stroži u svojoj kritici nego nekada. Stalno podižemo ljestvicu za standarde programskog kvaliteta i ono što nam je bio odličan šou prije 20-30 godina, sada nam je možda bljutava splačina. Moram izdvojiti BBC Earth u pozitivnom smislu. Ovo je kanal sa 70-80% veoma kvalitetnog sadržaja, sa možda samo 2-3% smeća. Lijepi Attenborough.
Ne mogu čitati knjige kao nekada. Koncentracija mi je veoma labilna i sve češće uhvatim sebe kako sam pročitao pola stranice a razmišljao o sadržaju frižidera. I onda nazad na početak stranice. Sve mi više vremena potrebno da pročitam knjigu. Drugi problem sa čitanjem je što se moj mentalni kapacitet sužava i bliži granicama. Načitam se zanimljivih stvari, ali malo toga zapamtim i onda to ne mogu na valjan način reproducirati kada hoću da se kurčim kako sam načitan. Posebna frustracija nastupa kada mi je teško shvatiti ono što čitam, kada moja inteligencija pada na testu. Ima li išta simpatičnije od moje teleće face nakon što sam pročitao nešto složeno i komplikovano?
Ne mogu da se sjetim šta još više ne mogu.

To je kao... moje mišljenje čovječe.
http://srebrnidelfin2.blogger.ba
02/04/2018 12:14